Radovic i Ratkovic - Advokatska Kancelarija Beograd Srbija



KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA


PRAVO NA PRAVDU

EVROPSKI SUD PRAVDE
I ODLUKE O PRETHODNOM PITANJU


Beograd, jul 2006.

 

 

Uvod

 

Mnogi građani država nastalih na teritoriji bivše SFRJ, a od burnih promena u poslednjoj deceniji prošlog veka, imaju percepciju Evropske Unije kao gotovo mitskog odredišta, neke moderne Shangrila, u kojoj su dati odgovori na sve socijalne i ekonomske izazove današnjice - samo se treba priključiti. Mislim da je korisnije, kako za razumevanje same EU, tako i za iznalaženje našeg mesta u tom »društvu«, prikazati celu tu ideju dinamički – kao jedan stalni, mukotrpni proces pregovaranja i usklađivanja. Razvojni put od formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik iz 1951. (European Coal and Steel Community), čiji su glavni »arhitekti« Schuman i Monnet, nije tekao pravolinijski. Bilo je i »slepih ulica« - Evropska odbrambena zajednica (European Defence Community), »skokova« - poslednje proširenje EU, kao i »zastoja« - postupak referendumske potvrde Ustava Evrope u zemljama članicama. Mnoge doktrine su pratile razvoj Unije i njenih institucija, funkcionalističke, neofunkcionalističke, neorealističke, neofederalističke itd. a prevagu je odnosila čas koncepcija o evropskoj »superdržavi«, čas koncepcija o zajednici evropskih država. Uprkos opstrukcijama nekih važnih protagonista (De Gaulle, Tacher itd.), u okviru pravnog sistema Unije formiran je jedan jak segment nadnacionalnog prava (Supranational Law). Kao centralna pravosudna institucija, Evropski sud pravde (European Court of Justice - u daljem tekstu ECJ ili Sud), imao je veoma značajnu ulogu u stvaranju tog nadnacionalnog prava. Jedno od ovlašćenja koja su Sudu stajala na raspolaganju u tom procesu bila je i Odluka o prethodnom pitanju (Preliminary rulling) iz čl. 234 (stara numeracija 177) Ugovora o osnivanju Evropske Zajednice.

 

Istorijat, način rada i organizacija ECJ

 

ECJ vodi poreklo od Suda pravde »Court of Justice « (CJ) koji je uspostavljen Ugovorom o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (ECSC) potpisanim u Parizu 18.04.1951. g. Članom 31 ECSC, CJ je dobio zadatak da osigura da se u tumačenju i primeni Ugovora, kao i pravila koja su postavljena za njegovu primenu, ima postupati po pravu. Daljim odredbama Ugovora (33-41), CJ su data ovlašćenja da poništi određene akte drugih organa formiranih saglasno ECSC, da odluči o žalbama na novčane kazne razrezane po odredbama ECSC, da odluči o zahtevu za naknadu štete koju je organ ECSC načinio propustom u svom radu, kao i da donese odluku o prethodnom pitanju o valjanosti akta donetog od strane Visoke vlasti (High Authority) ili Saveta (Council), kada je valjanost akta dovedena u pitanje u postupku koji se vodi pred nacionalnim sudom ili tribunalom.

 

»Simboličnim sticajem okolnosti, CJ je prvobitno bio smešten u Vili Voba (Villa Vauban) u Luksemburgu, velikoj zgradi nazvanoj po čuvenom graditelju odbrambenih fortifikacija. Autori Ugovora (ECSC) nisu mogli da predvide značaj uloge koju će CJ odigrati u građenju i odbrani zdanja koje su počeli da konstruišu.« 1

 

U početku, obim rada suda je bio veoma mali i svodio se uglavnom na tehnička pitanja. Svoju prvu presudu sud je izrekao tek nakon deset godina od potpisivanja Ugovora, 1961. god. u slučaju Komisija v. Italija (C 7/61 ECR 317). Kasnije, kako je stvarana sve kompleksnija struktura, Ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici (TEC) i Ugovor o Evropskoj zajednici za atomsku energiju (EAEC), potpisani 1957. god. u Rimu, stupili na snagu 1958. god. povećavao se i broj odluka CJ, a i njihov uticaj je bivao sve dalekosežniji. Ugovor iz Mastrihta je 1992. god. na postojeću strukturu postavio novu »građevinu« - Ugovor o Evropskoj Uniji (TEU), sa ovlašćenjima Unije u dve oblasti koje nisu bile obuhvaćene Pariskim i Rimskim Ugovorima, a to su Spoljna i Bezbednosna politika »Second pillar«, kao i Pravda i Unutrašnji poslovi »Third pillar«. Članom 46 (stara numeracija 50) Ugovora o Evropskoj Uniji gotovo sve odredbe iz novih oblasti stavljene su van jurisdikcije Suda. Sud je stekao nove nadležnosti samo u oblasti »Policija i sudska saradnja u krivičnim stvarima« TEU (Title VI), ali i to uz ograničenja iz čl. 35 TEU, tj. tek po deklaraciji države članice da prihvata nadležnost Suda u ovoj oblasti, kao i nadležnosti usled kršenja Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda od strane države članice. Uočljivo je odsustvo bilo kakve nadležnosti Suda u oblasti Bezbednosti i Spoljne politike (Title V) TEU.

 

Međuvladina konferencija (IGC) u Amsterdamu 1996. dovela je do potpisivanja Amsterdamskog ugovora 1997. (stupio na snagu 1999. god.), kojim je Sud dobio znatne nadležnosti u oblasti Pravde i unutrašnjih poslova, po pitanju viza, azila, imigracije i drugih politika vezanih za slobodu kretanja lica, (Title IV) TEC. Odluke Suda po prethodnom pitanju u ovoj oblasti imaju određene preduslove i ograničenja iz čl. 68 TEC. U slučaju kad se pred nacionalnim sudom, protiv čije odluke ne postoji pravni lek po nacionalnom pravu, vodi postupak u kom se postavilo pitanje interpretacije odredbi iz glave IV Ugovora, nacionalni sud će zatražiti relevantnu odluku ECJ, ako nađe da je takva odluka neophodna za pravilno presuđenje u pravnoj stvari u pitanju. Nadalje, propisano je da u bilo kom slučaju, ECJ neće imati jurisdikciju da presuđuje o merama i odlukama donetim na osnovu čl. 62, stav 1 Ugovora, koje se odnose na održavanje javnog reda i mira i očuvanja unutrašnje bezbednosti.

 

Amandmani na TEC i TEU, poznati kao Ugovor iz Nice (Nice Treaty) koji je zaključen 2000. god. pored drugih novina, sadržali su Drugi protokol koji čini Statut Suda, kao i odredbe o tome da i Sud prvog stepena (Court of First Instance), pod određenim okolnostima, može da donosi odluke o prethodnom pitanju.

 

Pored važećih odredbi TEC, čl. 220-245 i TEU, za rad Suda su značajni i već pomenuti Protokol iz Nice o Statutu Suda, Pravila Procedure i Direktive za rad. Za razliku od Statuta koji je integralni deo Ugovora i koji je usvojen po istoj proceduri, Pravila Procedure su usvojena od strane Suda i potvrđena jednoglasnom odlukom Saveta. Statut Suda ima 64 člana koji sadrže odredbe o sudijama i opštim pravobraniocima 2 »Advocates General« (AG), organizaciji i proceduri, Sudu prvog stepena i o odnosu Statuta prema Pravilima Procedure. Pravila Procedure sadrže 127 članova i jedan dodatak o službenim praznicima. Pored odredbi koje dopunjuju i preciziraju odredbe Statuta, u Pravilima se nalaze i odredbe o Registru suda, o službenim jezicima, pismenom i usmenom postupanju pred Sudom, o troškovima, zastupanju, rokovima itd. Sud odlučuje u veću (3), velikom veću (5), kao i malom »petit« (11) i velikom »grand« (15) plenumu. Postupak se vodi na jednom od 12 službenih jezika Suda, a sudije međusobno službeno komuniciraju na francuskom. Zadatak AG je da prezentira Sudu nezavisno i nepristrasno mišljenje o predmetu i to nakon što stranke iznesu sve svoje dokaze i podneske, a pre nego što Sud donese svoju odluku. Mišljenje AG sadrži relevantno činjenično stanje i pravna pitanja, kao i preporuku kakvu bi odluku trebalo doneti u predmetu u pitanju. Veoma retko se dešava da Sud odluči drugačije od onog kako je sugerisao AG. Postupak donošenja presude (većanje) je tajan (čl. 35 Statuta) i tog pravila se svi strogo pridržavaju. Pošto odluka bude doneta, potpisuju je predsednik i sekretar Suda, a potom se presuda čita na javnoj sednici (čl. 37 Statuta). Izdvojeno mišljenje (dissenting opinion) nije dozvoljeno. Stranka u postupku pred Sudom ne može zahtevati promenu u sastavu veća zbog nacionalne pripadnosti sudija (čl. 18 Statuta). U objektivnom roku od 10 godina, ukoliko bude ustanovljena odlučna činjenica koja u vreme donošenja presude nije mogla biti poznata Sudu i nezadovoljnoj stranki, može biti podnet zahtev za reviziju odluke.

 

Tokom 2002. Sud je rešio 466 predmeta, od čega je doneo 269 presuda i 196 naredbi (orders), a u jednom slučaju dao mišljenje shodno čl. 300 stav 6 TEC. Tokom iste godine 477 novih predmeta je zaprimljeno u Sudu (504 u 2001. god.), tako da je krajem 2002. godine 907 predmeta bilo u radu (postupci u toku) pred Sudom. Prosečno vreme potrebno za donošenje presude je 24 meseca (u poređenju sa 23 u 2001. i 22 u 2000. god.). Sud je u 50% slučajeva doneo odluke u veću petorice, u 25% u veću trojice i isto toliko u plenarnoj sednici. 3

 

Članom 29 Evropskog Ustava (Constitution for Europe), usvojenog na Konvencijama od 13. juna i 10. jula 2003. god. predviđeno je postojanje Suda Pravde EU koji se sastoji od Evropskog Suda Pravde, Prvostepenog suda i specijalizovanih sudova. Stavom 3 istog člana predviđeno je da Sud donosi odluke o prethodnom pitanju, na zahtev suda države članice, a radi tumačenja prava Unije i valjanosti akata donetih od strane Institucija.

 

Odluke o prethodnom pitanju

Član 234 (177) TEC propisuje: »(1)Sud pravde je nadležan da donosi odluke o prethodnim pitanjima u vezi: a) tumačenja ovog Ugovora, b) valjanosti i tumačenja akata koje su doneli organi Zajednice i ECB, c) tumačenja statuta tela koja su osnovana aktom Saveta, ako to ovi statuti predviđaju. (2)Kada se takvo pitanje postavi pred nekim sudom države članice, taj sud može, ako smatra da je odluka o tome potrebna za donošenje njegove presude, da zatraži od Suda pravde da odluči o tom pitanju. (3)Kada se takvo pitanje postavi u predmetu pred nacionalnim sudom čije odluke ne podležu pravnom leku unutrašnjeg prava, ovaj sud je u obavezi da zatraži prethodno mišljenje Suda pravde 4

 

Citirani član je bio osnov za uspostavljanje saradnje između Suda i sudova država članica, kao i za uobličavanje jedinstvenog pravnog sistema Unije. Kroz odluke Suda o prethodnom pitanju, naročito u slučajevima kada bi pojedinac pred domaćim sudom doveo u pitanje propise države članice u smislu neslaganja sa propisima EU, stvoreni su koncepti »direktnog dejstva« (direct effect) i »supremacije« (supremacy)4 prava EU. Kako je vreme odmicalo i saradnja nacionalnih sudova i Suda bivala sve veća, originalni koncept ravnopravnosti i bilateralnosti5 u njihovom odnosu je prerastao u odnos superiornosti i multilateralnosti6. Naime, bivalo je sve jasnije da Sud realno postaje sud više instance u odnosu na sudove država članica i da odluke donete po zahtevu nacionalnih sudova nemaju uticaja samo na članicu u pitanju, već na sve članice. Esencijalni zadatak gore citirane norme iz čl. 234 (177) je da jednakom primenom propisa Unije stvori pravnu sigurnost i omogući uspostavljanje i razvoj novog pravnog poretka.

 

Odluke o prethodnom pitanju možemo sistematizovati po raznim kriterijumima. U kontekstu same norme možemo razlikovati odluke kojima se tumači neki akt Unije ili se odlučuje o njegovoj valjanosti, odluke donete po obaveznom upitu suda poslednje instance (stav 3) ili po diskrecionom pravu upita nižih sudova (stav 2). U kontekstu pravnih oblasti i ovlašćenja EU, možemo razlikovati »opšte« (general version7) - odluke po pitanjima koja se odnose na tzv. Pillar I (ceo TEC izuzimajući odredbe iz čl. 61-69), nadalje druga vrsta je ona koja se odnosi na Glavu 4 TEC (čl. 61-69), »Vize, azil, imigracija i druge politike koje se odnose na slobodu kretanja lica« i naposletku treća vrsta koja se odnosi na oblast tzv. Pillar III »Policija i sudska saradnja u krivičnim stvarima«. Kako je ovde reč o veoma kompleksnoj i razuđenoj materiji, kako sa stanovišta oblasti koje pokriva, tako i sa stanovišta vremena tj. evolucije stavova, kao i stvaranja i razrade različitih doktrina, a imajući u vidu prostorna ograničenja ovog rada, biće prikazano nekoliko karakterističnih odluka Suda po prethodnom pitanju.

 

Case 146-738 (ECR 139/74), Judgment of the Court of 12 February 1974.

Rheinmühlen-Düsseldorf v Einfuhr- und Vorratsstelle für Getreide und Futtermittel.

Jedno od pitanja upućeno Sudu bilo je i da li sud protiv čije odluke postoji pravni lek po nacionalnom pravu može da se obrati Sudu u vezi spornog pitanja vezanog za pravo Unije samo kada sudi prvi put u prvom stepenu ili je obraćanje takođe dozvoljeno i u slučaju kada odlučuje u prvom stepenu, ali nakon što mu je žalbeni sud ukinuo odluku. Sud je u svojoj odluci odgovorio da, postojanje pravila po nacionalnom pravu koja propisuju nižem sudu da je vezan pravnim stavovima iznesenim u predmetnoj odluci višeg suda, ne može samo po sebi da uskrati pravo nižem sudu, da se u smislu odredbe iz čl. 234 TEC obrati Sudu Unije radi donošenja odluke o prethodnom pitanju. Čitanjem odredbe iz čl. 234(2) TEC nameće se pitanje da li mogu da postoje neka ograničenja, naročito ona koja su proizvod nacionalnog prava i sudske prakse, koja mogu da utiču na odluku nižih sudova da upotrebe svoje pravo (dakle, niži sudovi nemaju obavezu da se obrate ECJ radi donošenja odluke o prethodnom pitanju) i obrate se ECJ radi tumačenja. Citiranom odlukom Sud pomera standarde postavljene principima ravnopravnosti i bilateralnosti (slučaj Costa) i u neku ruku »pokazuje mišiće« visokim sudskim instancama država članica. Stav ECJ da nalog izrečen u odluci po žalbi višeg suda države članice ne oduzima pravo nižem sudu da u ponovnom postupku, mimo naloga, zatraži odluku ECJ po prethodnom pitanju u toj pravnoj stvari, unekoliko umanjuje značaj viših sudskih instanci država članica i stvara utisak hijerarhijske nadređenosti ECJ. Takođe, ovakva odluka ohrabruje i podstiče niže sudske instance da praktikuju svoje diskrecino pravo bez zazora i obrate se Sudu za relevantno mišljenje.

 

U sledećem slučaju Kasacioni sud Italije se obratio Sudu sa pitanjem da li je obaveza nacionalnog suda poslednje instance iz 234(3) da zatraži mišljenje ECJ bezuslovna. Case 283/81, (ECR 3415/82), CILFIT Srl and Lanificio di Gavardo SpA v. Ministry of Health.9Iz odnosa između stavova 2 i 3 člana 234, proističe da sudovi i tribunali na koje se odnosi stav 3 imaju određeno diskreciono pravo kao bilo koji drugi nacionalni sud da procene da li je odluka o pitanju Komunitarnog prava neophodna za donošenje presude. Stoga, ti sudovi i tribunali nisu u obavezi da se obrate Sudu u vezi sa pitanjem tumačenja Komunitarnog prava koje se pojavi pred njima, ako to pitanje nije relevantno za odluku, odnosno, ako odgovor na to pitanje, bez obzira kakav bio, ne može ni na koji način da utiče na ishod slučaja. Ako, kojim slučajem, ti sudovi i tribunali nađu da je primena Komunitarnog prava neophodna za rešavanje predmeta, onda prema članu 234 imaju obavezu da se obrate Sudu u vezi sa pitanjem tumačenja istog. Dakle, obaveza je nacionalnog suda da ceni da li mu je prethodna odluka ECJ neophodna da bi doneo svoju odluku u predmetnoj stvari.

Joined cases C-320/9010, C-321/90 and C-322/90, (ECR 393/93), Judgment of the Court of 26 January 1993. Telemarsicabruzzo SpA v Circostel and Ministero delle Poste e Telecomunicazioni and Ministero della Difesa. Ovom prilikom moramo naglasiti da potreba da se pribavi tumačenje Komunitarnog prava koje će biti od koristi nacionalnom sudu, čini neophodnim da nacionalni sud definiše činjenični i pravni okvir za pitanje koje postavlja ili u najmanju ruku da objasni okolnosti na kojima zasniva pitanje. Ovo naročito u pitanjima iz domena zaštite konkurencije, koja oblast je karakteristična po činjeničnoj i pravnoj složenosti. U ovom predmetu zahtev ne sadrži potrebne podatke. Iako su Sudu dostupne neke informacije iz predmeta koji je dostavljen od strane nacionalnog suda, iz Izveštaja o saslušanju i sa usmene rasprave, te informacije su fragmentarne i ne omogućavaju Sudu, u odsustvu adekvatnog znanja o relevantnim činjenicama, da primeni Komunitarna pravila o zaštiti konkurencije na spornu pravnu stvar, onako kako je zahtevano od strane nacionalnog suda. Pod takvim okolnostima nema potrebe da se odgovori na pitanje postavljeno od strane Vice Pretora iz Frascati-ja. Pod pritiskom sve više novih predmeta (predmet je zaprimljen u Sud oktobra 1990. a rešen januara 1993. god.), Sud je poslao jasnu poruku da neće traćiti vreme pokušavajući da ustanovi o čemu se radi u slučajevima koji su mu podneti i to zato što nacionalni sud svoj posao nije uradio na odgovarajući način. Ova odluka je izazvala seriju odbacivanja predloga za odluku po prethodnom pitanju iz razloga što pozadine predmetnih slučajeva nisu bile objašnjene. Zbog opasnosti da ovakva praksa obeshrabri nacionalne sudove da koriste proceduru odluke o prethodnom pitanju i da počnu sami da rešavaju probleme u primeni propisa Unije, kao i da u krajnjoj konsekvenci to dovede do nejednake primene propisa Unije i pravne nesigurnosti, Sud je u kasnijim odlukama ublažio svoj stav. Naročito u slučajevima kada su se Sudu sa zahtevom obraćali sudovi netom primljenih država članica. Tri godine kasnije, dakle 1996. god. ECJ donosi Uputstvo o zahtevu Sudu od strane nacionalnih sudova u proceduri odluke o prethodnom pitanju11, kako bi se zahtevi standardizovali. Sa obzirom na to da po pravilima procedure ne postoji mogućnost da se ECJ zvanično obrati nacionalnom sudu u cilju pojašnjenja zahteva za odluku o prethodnom pitanju, Nota je izazvala veliku pažnju i cirkulisala je širom Unije.

 

Case C-188/9212, (ECR 833/94), Judgment of the Court of 9 March 1994. TWD Textilwerke Deggendorf GmbH v Bundesrepublik Deutschland. Reference for a preliminary ruling: Oberverwaltungsgericht für das Land Nordrhein-Westfalen - Germany. Jedno od pitanja suda je glasilo: Da li je nacionalni sud vezan odlukom Komisije usvojenom shodno čl. 93(2) TEC, kada odlučuje o žalbi na primenu te odluke od strane nacionalnih organa vlasti, a koju je uložio prijemnik državne subvencije koji nije koristio pravno sredstvo iz postupka propisanog čl. 17313 TEC, ili ga nije koristio u ostavljenom roku, iako je bio obavešten o odluci Komisije, pismeno od strane države članice? U postupku pred nacionalnim sudom postavilo se pitanje i o tome da li je žalilac prekludirao sa tvrdnjom o nezakonitosti odluke Komisije, a iznetoj kao argument protiv upravnog akta nacionalne vlasti kojim je opozvana potvrda koja je bila osnov za državnu subvenciju koju je primao. Nacionalni sud je naglasio da odluka Komisije nije bila osporena od strane žalioca u relevantnoj proceduri, iako je kopiju odluke primio od Ministarstva za ekonomske poslove, zajedno sa obaveštenjem da protiv odluke može da se pred sudom uloži pravni lek. U svojoj odluci Sud je naglasio da je nesporno da odluka Komisije, protiv koje nije izjavljen pravni lek u roku predviđenom odredbom iz čl. 173 TEC, postaje konačna. Takođe, nesporno je da država članica ne može dovoditi u pitanje valjanost odluke Komisije, nakon što je protekao rok iz čl. 173 TEC. Usled neophodnosti poštovanja načela pravne sigurnosti proističe da primaocu subvencija, koji je mogao da u određenim rokovima osporava odluku Komisije i koji je dopustio da ti rokovi proteknu, nije dozvoljeno da osporava odluku Komisije pred nacionalnim sudom u postupku pokrenutom protiv mera nacionalnih vlasti u sprovođenju predmetne odluke. Stoga, odgovor na pitanje glasi, u postupku koji se vodi pred njim protiv odluke o implementaciji odluke Komisije, a koji je pokrenuo prijemnik subvencije koji nije u propisanim rokovima osporio predmetnu odluku, nacionalni sud je vezan odlukom Komisije koja je usvojena primenom čl. 93(2)14 TEC.

Ono što valja istaći u vezi gore citirane presude je da se Sud u svom obrazloženju poziva na sedam svojih ranijih odluka, što stvara utisak jedne čvrste »mreže« precedenata, što je odlika sudova sa dužom tradicijom. Iako se ključna teza ovog slučaja čini nespornom, AG Jacobs, inače sudija-savetnik koji je prezentovao pravno mišljenje u ovom predmetu, dao je komentar da procedura odlučivanja o prethodnom pitanju nije odgovarajući mehanizam za odlučivanje o legalnosti akata Zajednice. Za razliku od procedure za poništaj iz čl. 230 (fusnota 13), procedura iz čl. 234 ne podrazumeva potpunu razmenu podnesaka iz čl. 20 Statuta 15. Nadalje, sposobnost Suda da ispita slučaj zavisi od postavljenih pitanja koja je formulisao nacionalni sud, a koji može da ne poseduje specijalizaciju i potrebnu stručnost u oblasti koju pokriva osporeni akt.

 

ECJ svakako nije federalni ili vrhovni sud, bilo da ga posmatramo iz ugla procedure ili institucionalne organizacije. Proceduralno gledano, pravna ili fizička lica nemaju pravo da izjave Sudu žalbu na odluku nacionalnih sudova, ECJ u postupku po prethodnom pitanju ne reševa predmet u celosti tj. ne rešava sporni odnos u celosti, već samo odlučuje o pitanjima koja su mu postavljena. Institucionalno, iako je formiran i Sud prve instance (CFI), ECJ nema sve prerogative nekog federalnog suda. Originalni koncept po kom je Sud »konstruisan«, dakle horizontalna saradnja i bilateralan odnos sa nacionalnim sudovima, kako je to već opisano u radu, ipak ne odražava stvarnost. Odnos je postao multilateralan i sa elementima hijerarhijske nadređenosti u korist Suda. Neizvesno je da li će se ovaj trend nastaviti i da li će doći do razvoja pravosuđa Unije u kome će ECJ biti neka vrsta Ustavnog suda, odnosno najviše sudske instance EU. Takođe, neizvesno je i da li će Unija sa 25, 27, 30 članova ili Ujedinjena Evropa dovesti do jačanja ili slabljenja federalističkih elemenata. Umesto završne procene, želeo bih da citiram jednu izjavu Ču Enlaja. Na pitanje zapadnih novinara o globalnim posledicama francuske buržoaske revolucije odgovorio je: “Još je rano da se kaže”.

 

 

§

 

 

1Arnull A. “The European Union and its Court of Justice” OUCLL 1999. str. 3.

2Termin “opšti pravobranilac” je možda tačan sa prevodilačkog stanovišta, ali nije baš odgovarajući iz razloga što “AG” nije zadužen da fiskus i interese EU brani pred sudom kao stranka u sporu, što je karakteristika pravobranioca u našem pravnom sistemu. “AG” je u potpunosti ravnopravan član Suda i sudije mu nisu nadređene. Potrebno je ispuniti iste zahteve u pogledu stručnosti i nezavisnosti (čl. 223 TEC) i za “AG” i za sudiju. “AG” de facto deluje kao sudija izvestilac i njegovo objektivno, pravno utemeljeno mišljenje o predmetu spora je u najvećem broju slučajeva osnov za odluku suda. Prim. aut.

3Godišnji izveštaj G. C. Rodrigez Iglesias-a, Predsednika Evropskog Suda Pravde http://www.europa.eu.int/en/index.htm.

4Lopandić, dr D. “Osnivački ugovori Evropske Unije” str. 171-172.

5Craig and De Burca, “EU Law” Oxford University Press 2003. str. 433.

„It is true that the answers given by the Court often leave the national court in little doubt about how the case before it is to be resolved. None the less, it is important to the legitimacy of the system that the final decision is that of the national court. Indeed, the relationship between the Court of Justice and the referring court is co-operative rather than hierarchical in nature and a reference for preliminary ruling in no sense constitutes an appeal.” Case 6/64 Costa v ENEL (ECR 585/64), Arnull str. 51.

7 Craig and De Burca, str. 433-434.

8 http://curia.eu.int/en/content/juris/index.htm

9Craig and De Burca, str.440-442.

10 http://curia.eu.int/en/content/juris/index.htm

11 Note for Guidance on References by National Courts for Preliminary Rulings, Common Market Law Report 78/97 http://www.europa.eu.int.

12http://curia.eu.int/en/content/juris/index.htm

13 Stara numeracija, po novoj je čl. 230: »...Svako fizičko ili pravno lice može, pod istim uslovima, pokrenuti postupak protiv odluka donetih protiv njega, kao i protiv odluka koje su donete u vidu uredbe ili odluke upućene nekom drugom licu, a neposredno i pojedinačno ga pogađaju. Postupci predviđeni u ovom članu treba da se pokrenu u roku od dva meseca računajući, prema slučaju, od objave akta, njegovog saopštavanja žaliocu ili od dana kada je on sa njim upoznat.« Lopandić, str. 170.

14 Po novoj numeraciji čl. 88: »Ako komisija utvrdi da državna ili iz državnih sredstava data subvencija nije u skladu sa zajedničkim tržištem u smislu čl. 87, ili je takva subvencija zloupotrebljena, nakon što zainteresovanim stranama da rok da se izjasne, donosi odluku da odnosna država u određenom roku ukine ili izmeni takvu subvenciju.« Ibid. str. 90.

15“The procedure before the Court shall consist of two parts: written and oral.

The written procedure shall consist of the communication to the parties and to the institutions of the Communities whose decisions are in dispute, of applications, statements of case, defences and observations, and of replies, if any, as well as of all papers and documents in support or of certified copies of them…” OJ 325/172 http://www.europa.eu.int

 

 

EUROPEAN COURT OF JUSTICE AND PRELIMINARY RULINGS

 

Summary

 

European Court of Justice (ECJ) was the central body in the process of creating Supranational Law in the European Union. One of the powers entrusted to it and used during that process was a Preliminary ruling procedure from article 234 (177) of the EC Treaty. As the structure of the EU becomes more complex, ECJ becomes more influence. The original conception of relationship between ECJ and national courts was horizontal and bilateral cooperation. In time, that relationship becomes more vertical and multilateral, where ECJ sits in a superior position to that of the national courts. That development one can clearly see in the ECJ’s rulings presented in this work. It is hard to predict whether the ECJ will become kind of Supreme Court of future federal Europe, or its powers will decline under the pressure of the national states of Europe.

 

 

 

Zoran V. Radović, diplomirani pravnik
Advokat, partner u advokatskoj kancelariji Radović & Ratković
Beograd, ul. Kolarčeva br. 4/II
Tel/fax: 011 2633579, 3282851
E-mail: zradovic@rrattorneys.com
Web strana: www.rrattorneys.com

 

Srpski

English Español German
 
 

© 2017 Advokatska Kancelarija Radović & Ratković Beograd, Srbija. Sva prava zadržana. Web Dizajn Greenfish.

o nama | oblast rada | naš tim | kontakti | linkovi