Radovic i Ratkovic - Advokatska Kancelarija Beograd Srbija


UDRUŽENJE PRAVNIKA U PRIVREDI SRBIJE I CRNE GORE

PRAVO I PRIVREDA

ČASOPIS ZA PRIVREDNOPRAVNU TEORIJU I PRAKSU

ZAKON O ZAŠTITI KONKURENCIJE RS

(Prikaz odredbi o sprečavanju konkurencije, zloupotrebi dominantnog položaja i koncentraciji u svetlu propisa i prakse EU)

Beograd, januar 2007.

Uvod

Zakon o zaštiti konkurencije (»Službeni glasnik RS« br. 79/05) stupio je na snagu 24.09.2005. god. (u daljem tekstu »Zakon«). Shodno odredbama Zakona, Komisija za zaštitu konkurencije (Komisija), samostalna i nezavisna organizacija koja odgovara Narodnoj skupštini RS za svoj rad, počinje sa radom danom izbora Saveta. Savet je organ Komisije koji donosi odluke i druge akte iz nadležnosti Komisije. Odlukom o izboru članova Saveta Komisije za zaštitu konkurencije (»SG RS« br. 28/06 od 04.04.2006.) izabran je petočlani Savet. Na sednici održanoj 26.04.2006. god. Savet je usvojio Statut Komisije za zaštitu konkurencije (»SG RS« br. 46/06 od 02.06.2006.), kojim je regulisana organizacija, način rada, delokrug rada, kao i druga pitanja od značaja za rad Komisije. Pored navedenih propisa, za primenu pravila o zaštiti konkurencije bitni su i: Uredba o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta (»SG RS« br. 94/05) na snazi od 12.11.2005. i Uredba o sadržini i načinu podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za sprovođenje koncentracije (»SG RS« br. 94/05) takođe na snazi od 12.11.2005. god. kao i Tarifnik o visini naknada za poslove iz nadležnosti Komisije za zaštitu konkurencije (»SG RS« br. 58/06 od 07.07.2006.). Zakon (čl. 2. stav 1.) predviđa tri oblika kojima se onemogućava konkurencija na tržištu: i) sporazumi kojima se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija; ii) zloupotreba dominantnog položaja i iii) koncentracija kojom se bitno sprečava ili narušava konkurencija, pre svega stvaranjem, odnosno jačanjem dominantnog položaja na tržištu.

1. Sporazumi kojima se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija

Sporazumi, ugovori, pojedine odredbe ugovora, izričiti i prećutni dogovori, usaglašena praksa i odluke udruženja učesnika na tržištu koji za cilj ili posledicu imaju ili mogu imati bitno sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije na relevantnom tržištu, zabranjeni su i ništavi. Zabranjeni su naročito oni sporazumi kojima se: i) utvrđuju kupoprodajne cene ili drugi uslovi trgovine; ii) ograničava ili kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije; iii) dele tržišta ili izvori nabavke; iv) primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu i time pojedine učesnike dovodi u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente; v) uslovljava zaključenje sporazuma prihvatanjem dodatnih obaveza koje, s obzirom na svoju prirodu i trgovačke običaje i praksu, nisu u vezi sa predmetom sporazuma (čl. 7. Zakona o zaštiti konkurencije RS). Bitno sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije procenjuje se, u zavisnosti od konkretnog slučaja, prema: i) stepenu i dinamici promena u strukturi relevantnog tržišta; ii) ograničenjima i mogućnostima ravnopravnog pristupa tržištu novih konkurenata; iii) razlozima za napuštanje tržišta od strane postojećih konkurenata; iv) promenama kojima se ograničava mogućnost snabdevanja tržišta, stepenu pogodnosti nastalih za potrošače i drugim okolnostima od uticaja na povredu konkurencije (čl. 2. stav 2. Zakona).

Vlada RS, Uredbom o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta, je bliže propisala pojedine kriterijume: i) Test pretpostavljenog monopolskog povećanja cena, koji se sastoji se u utvrđivanju najužeg tržišta za određenu robu/uslugu na kojem bi pretpostavljeni monopolista mogao da primeni malo, ali značajno i trajnije povećanje cena, tj. povećanje cena od najmanje 5% do najviše 10%, a trajnije povećanje cena u smislu Uredbe jeste povećanje cena do jedne godine (čl. 2. Uredbe); ii) Procena nivoa pada tražnje na tržištu proizvoda (čl. 3. Uredbe); iii) Utvrđivanje užeg i šireg relevantnog tržišta proizvoda (čl. 4. Uredbe); iv) Procena nivoa pada tražnje na geografskom tržištu (čl. 5. Uredbe) i v) Utvrđivanje užeg i šireg relevantnog geografskog tržišta (čl. 6. Uredbe).

1.1. Uporednopravna rešenja o zabranjenim sporazumima, pri tom imajući u vidu zakonodavstva evropskih zemalja, naročito u pogledu suštinskih odredaba, veoma su slična. Razlike postoje u sistematici i u pojedinim sporednim odredbama. Bugarski zakon[1] o zaštiti konkurencije zabranjuje iste vrste sporazuma, dogovora, prakse i odluka kao i naš zakon, ali ima i odredbe o zabranjenim ugovorima sa „zanemarljivim efektom“ (5% tržišta u horizontalnim sporazumima i 10% tržišta u vertikalnim) koji su izuzeti od primene zakona. Češki zakon[2] sadrži i izričitu zabranu odredaba ugovora kojima se jedna strana obavezuje da neće poslovati i sarađivati sa učesnikom na tržištu koji nije ugovorna strana (group boycott). Holandski zakon[3] takođe sadrži odredbe o sporazumima neznatne vrednosti (4,5 miliona evra vrednost prometa robe ili 0,9 miliona vrednost usluga), ali i detaljnije razrađene odredbe o drugim izuzecima od primene zakona. Odlika mađarskog zakona[4] je da sadrži i odredbe o nelojalnoj konkurenciji i zaštiti potrošača (npr. glava III Zabrana nefer manipulacije izborom potrošača), kao i izričitu zabranu otežavanja ulaska na tržište. Nemački zakon[5] sadrži odredbe o izuzeću zabrane na mala i srednja preduzeća, uz uslov da ista ne utiču na tržište u značajnom obimu i da sporazumi služe tržišnom „jačanju“ malih i srednjih preduzeća. Zakoni BiH[6] i Hrvatske[7] su veoma slični našem. Bitno je da svi zabranjuju istu vrstu sporazuma i da je pravna posledica povrede zakona svuda ista - ništavost. Razlog sličnosti je to što je svim zakonopiscima bio istovetan uzor, a to je čl. 81 (ranije čl. 85) Ugovora o osnivanju Evropske Zajednice[8] (zaključen na amsterdamskoj međuvladinoj konferenciji). Razlika je samo u primeni na relevantno geografsko tržište. Naime, propisi EU vode računa o konkurenciji u komunitarnoj dimenziji, a nacionalni zakoni o nacionalnoj dimenziji konkurencije. Inače, tri glavna cilja pravila o konkurenciji EU su: 1. povećati efikasnost u smislu maksimiziranja dobrobiti potrošača i postizanja pravedne alokacije sredstava; 2. zaštititi potrošače i manje kompanije od koncentrisane ekonomske moći u formi monopolističke dominacije; i 3. olakšati stvaranje jedinstvenog tržišta u EU, a u smislu sprečavanja preduzetnika da svojim postupcima onemogućavaju ovaj proces.

1.2 Jedna od značajnijih odluka Komisije EU kojima se sankcionišu sporazumi učesnika na tržištu koji narušavaju konkurenciju je slučaj „Vitamins“, Case COMP/E-1/37.512[9] iz 2001. godine. Postupak je vođen protiv kompanija F. Hoffmann-La Roche AG, BASF AG, Aventis SA i još 10 drugih velikih svetskih proizvođača vitamina zbog višegodišnje (1989. - 1999. god.) prakse ugovaranja prodajnih cena, ugovaranja prodajnih i tržišnih kvota, dogovornog povećanja cena i dr. pri čemu je bila formirana struktura od predstavnika kompanija koja je pratila primenu navedenih sporazuma u poslovanju. Treba napomenuti da su tri gorepomenute kompanije najveći učesnici na svetskom tržištu vitamina[10], Roche sa 40-50%, BASF 20-30% i Aventis sa 5-15% udela na svetskom tržištu. Postupak je naime posredno iniciran postupkom koji se vodio u skladu sa odredbama „Sherman Act“ (donet 1890. god.) pred nadležnim organima SAD, a protiv istih učesnika. Naime, Aventis, koji je i u SAD dobio imunitet od novčanog kažnjavanja (a odgovorna lica Aventisa blaže kazne), u skladu sa Leniency Notice[11] Komisije EU koja predviđa delimično ili potpuno ukidanje kazni za učesnike u postupku za zaštitu konkurencije koji sarađuju sa Komisijom, je 12.05.1999. god. obavestio Komisiju o svom učešću u „vitaminskom kartelu“ i izrazio želju da sarađuje u budućem postupku. Potom je Aventis priložio i podnesak u kojem objašnjava svoje učešće u zabranjenim aktivnostima i priznaje da iste predstavljaju povredu člana 81. Ugovora o EZ. Nedugo zatim Roche i BASF su obavestili Komisiju da nameravaju da sarađuju u postupku i priložili podneske kojima priznaju radnje koje čine povredu odredaba čl. 81 Ugovora o EZ. U junu mesecu 2000. god. Komisija je formalno započela postupak i svim učesnicima (13 kompanija) postupka dostavila svoj nalaz i relevantne materijale u CD ROM formatu na izjašnjenje. Niko od učesnika, osim dve japanske kompanije nije imao činjeničnih i pravnih primedbi na nalaz Komisije. Utvrđeno činjenično stanje do u detalje (odluka je objavljena na 89 stranica A4 formata) tretira ulogu svake od kompanija iz „vitaminskog kartela“ ponaosob i postupanje u vezi sa svakim pojedinačnim od relevantnih proizvoda (vitamini A, E, B1, B2, B5, B6, C, D3, H, folna kiselina, beta karoten i karotenoidi). Na osnovu utvrđenih činjenica Komisija je izvukla sledeće pravne zaključke: „(Paragraf 553 Odluke) Član 81. Ugovora zabranjuje određene sporazume, odluke i usaglašenu praksu. (P. 554) Može se reći da postoji (zabranjeni) sporazum kada se jedna strana pridržava zajedničkog plana koji ograničava ili je verovatno da će ograničiti njeno poslovno delovanje u smislu delovanja ili uzdržavanja od delovanja na tržištu. Takav sporazum ne mora da bude u pismenoj formi, bilo kakve formalnosti nisu neophodne, niti je neophodno da je predviđena sankcija ili neka mera njegovog izvršenja. Činjenica da sporazum postoji može se utvrditi implicitno iz ponašanja učesnika. (P. 555) Prvostepeni sud u svojim ranijim odlukama je stao na stanovište da je čvrsto utvrđena sudska praksa da je za postojanje sporazuma u smislu čl. 81. Ugovora dovoljna izražena namera učesnika da se ponašaju na određeni način. (P. 557) Kriterijum za procenjivanje saradnje i koordinacije među učesnicima na tržištu ustanovljen u sudskoj praksi, mora biti shvaćen u svetlu koncepta koji je inherentan odredbama Ugovora o konkurenciji, prema kome svaki ekonomski subjekt mora nezavisno da usvoji svoju poslovnu politiku koju će sprovoditi na zajedničkom tržištu. Mada zahtev nezavisnosti ne uskraćuje ekonomske subjekte njihovog prava da se inteligentno prilagode postojećem ili anticipiranom ponašanju konkurenata na tržištu, on striktno zabranjuje direktan ili indirektan kontakt među učesnicima koji za cilj ima da utiču na ponašanje postojećih ili budućih konkurenata, ili da im stavi na znanje koji pravac akcije će sami zauzeti na tržištu. (P. 561) Mada je kartel zajednički poduhvat, pojedini učesnici sporazuma mogu imati različite, pojedinačne uloge. Jedan ili nekoliko njih mogu imati dominantnu ulogu koja ih čini kolovođama. Mogu se javiti interni konflikti ili rivalstvo, čak i međusobno varanje, ali sve to ne sprečava da se utvrdi postojanje sporazuma u smislu odredbe iz čl. 81. Ugovora, tamo gde postoji trajan zajednički cilj učesnika. (P. 562) Sama činjenica da su pojedini učesnici u kartelu imali ulogu koja je odgovarala njihovim specifičnim uslovima poslovanja, ne skida odgovornost sa njih za ukupnu povredu zakona, uključujući dela drugih učesnika u kartelu koja sva imaju zajednički protivpravni cilj i antikonkurencijski efekat. (P. 567) Bez obzira na različito učešće svakog od pojedinačnih učesnika u kartelu u sporazumima o različitim proizvodima, svi tajni sporazumi imaju sledeće zajedničke odlike: -sporazumi pokrivaju celokupan asortiman vitamina koji proizvodi Roche; -modus operandi je suštinski bio istovetan za svaki od proizvoda: održavanje statusa quo u pogledu tržišnih udela, „željene“ i „minimalne“ cene, kompenzacijski sporazumi, „budžeti“ itd. -sporazumi za različite proizvode nisu bili spontani, već unapred isplanirani od strane najviših rukovodilaca Roche i drugih učesnika, -pokretačka snaga i glavni beneficijar sporazuma je bio Roche, najveći svetski proizvođač vitamina, a prisustvo najviših rukovodilaca Roche na tajnim sastancima govori da je u pitanju sprovođenje njihovog strateškog plana da dominiraju i vrše kontrolu nad svetskim tržištem vitamina. (P. 588) Sporazumi koji se odnose na pojedine vitamine imaju cilj i efekat da sprečavaju konkurenciju u Zajednici i na tržištu EEA. Član 81 Ugovora propisuje da naročito povređuju konkurenciju sporazumi kojima se utvrđuju cene ili drugi uslovi poslovanja; kojima se ograničava ili kontroliše proizvodnja, tržište ili tehnološki razvoj; kao i oni kojima se deli tržište i izvori snabdevanja. (P. 589) Kako je cena osnovni instrument konkurencije, tajni sporazumi i mehanizmi usvojeni od strane učesnika imali su za svoj krajnji cilj povećanje cena u svoju korist i to na nivo viši od onog koji bi bio uspostavljen u uslovima slobodne tržišne konkurencije.“[12] Na kraju je Komisija cenila okolnosti od značaja za odluku o visini kazne. Osnova za izricanje kazne su težina i trajanje povrede. Kada je u pitanju težina povrede, Komisija je cenila prirodu povrede, efektivan uticaj na relevantno tržište i veličinu relevantnog geografskog tržišta. Potom se uzimaju u obzir otežavajuće i olakšavajuće okolnosti. Kao otežavajuća okolnost je utvrđena uloga „kolovođe“ u sporazumima, a kao olakšavajuće: pasivna uloga u sporazumima, nesprovođenje spornih sporazuma u poslovnoj praksi, kao i prestanak sa povredom odmah po mešanju Komisije. Na kraju su primenjena pravila o delimičnom ili potpunom ublažavanju kazne zbog kooperativnosti i Roche je dobio „popust“ od 50%, BASF takođe 50%, a Aventis u jednom delu 100% i drugom 10%, s tim da u apsolutnim iznosima izrečene kazne ukupno iznose: za Roche 462 miliona EUR, BASF 296,16 miliona EUR, a Aventis 5,04 miliona EUR.

1.3 Na kraju ovog dela izlaganja je potrebno istaći da Evropski sud pravde ( u daljem tekstu ECJ), kao i sudovi SAD, se ne ustežu da primenjuju relevantne konkurencijske propise i eksteritorijalno. Pri utvrđivanju nadležnosti ECJ primenjuje postupak koji je razradila sudska praksa SAD – efekat test »Effect test« koji služi da se utvrdi koliko su akti procesuiranih kompanija uticali na trgovinu među članicama EU. Pri tom postupku polazi se od »De minimis« doktrine, takođe usvojene u praksi sudova SAD. Evropska Komisija je izdala novelirano Uputstvo o ugovorima male vrednosti 2001. g. (Notice on Agreements of Minor Importance[13]), u kom se određuje da su ugovori male vrednosti oni ugovori gde strane zajednički ne poseduju više od 10% tržišta na kom su konkurenti. U tom svetlu dajemo prikaz odluke ECJ u predmetu Ahlstroem Osakeyhtioe v. Commission of the European Communities[14]: »Prva primedba Suda na prva dva argumenta žalioca je da bilo koji ugovor koji ima za cilj, ili mu je posledica da ograniči konkurenciju tako što fiksira cenu za određeni polufabrikat, čak iako taj polufabrikat sam nije predmet trgovine između država članica, može da izvrši uticaj na trgovinu, jer se taj polufabrikat sadrži u proizvodu koji jeste predmet trgovine. U ovoj pravnoj stvari treba naglasiti da papirna kaša učestvuje u procentu od 50 do 75% u ceni papira i da, sledstveno, nema sumnje da je predmetno sporazumevanje o ceni kaše imalo uticaj na trgovinu papirom između država članica. Slično navedenom, treći argument članica KEA, da je njihov udeo na tržištu zanemarljiv, treba odbaciti. Sa tim u vezi, a kao što je Sud u nekoliko ranijih prilika rezonovao, mora se imati u vidu sledeće. Da bi se za jedan ugovor moglo reći da je sposoban da izvrši uticaj na trgovinu između članica, mora biti moguće predvideti sa dovoljnim stepenom verovatnoće, a na bazi objektivnih pravnih i faktičkih činilaca, da predmetni ugovor može da ima uticaj, direktan ili indirektan, stvaran ili potencijalan, na trgovinu između članica na takav način da može da oteža stvaranje jedinstvenog tržišta (single market) između država članica. U ovoj pravnoj stvari, a na bazi činjenica objavljenih u odluci Komisije, očigledno je da je izvoz firmi iz SAD u relevantnom vremenskom periodu iznosio od 14,1% do 17,67% ukupne potrošnje papirne kaše u EZ. Pošto toliki udeo u tržištu nije zanemarljiv, moramo da ustvrdimo da je sporazumevanje o cenama i razmena informacija u okviru KEA, bilo u stanju da izvrši uticaj na trgovinu između država članica.«[15]

2. Zloupotreba dominantnog položaja

Zakon RS propisuje da dominantan položaj na relevantnom tržištu ima učesnik koji posluje nezavisno od drugih učesnika, odnosno koji donosi poslovne odluke ne vodeći računa o poslovnim odlukama svojih konkurenata, dobavljača, kupaca ili krajnjih korisnika robe/usluga. Učesnik na tržištu može, ali ne mora da ima dominantan položaj ako je njegov udeo na relevantnom tržištu veći od 40%, uzimajući u obzir udele konkurenata, prepreke ulasku na relevantno tržište i snagu njegovih potencijalnih konkurenata, kao i eventualan dominantan položaj kupca. Dominantan položaj na tržištu može da ima i učesnik čiji je udeo na relevantnom tržištu manji od 40%, u tom slučaju Komisija snosi teret dokazivanja dominantnog položaja. Učesnik na tržištu koji na relevantnom tržištu ima udeo veći od 40% snosi teret dokazivanja da nema dominantan položaj (čl. 16. Zakona). Dominantan položaj na tržištu mogu imati dva ili više nezavisnih učesnika koji su na relevantnom tržištu povezani ekonomskim vezama, tako da zajednički deluju kao jedan učesnik na tržištu (kolektivna dominacija). Dva ili više učesnika mogu, ali ne moraju imati dominantan položaj ako je njihov ukupan udeo na relevantnom tržištu veći od 50%, uzimajući u obzir udele konkurenata i dr. (čl. 17. Zakona). Zloupotrebom dominantnog položaja na relevantnom tržištu smatraju se radnje kojima se ograničava, sprečava ili narušava konkurencija, a naročito radnje kojima se: 1. neposredno ili posredno nameću nepravedne kupovne ili prodajne cene ili drugi nepravedni uslovi poslovanja; 2. ograničava proizvodnja, tržište ili tehnički razvoj, na štetu potrošača; 3. primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, čime se dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente; 4. uslovljava zaključenje ugovora time da druga strana prihvati dodatne obaveze koje, po svojoj prirodi, ili prema trgovačkim običajima, nisu u vezi sa predmetom ugovora (čl. 18. Zakona). Ako Komisija utvrdi da je zloupotrebljen dominantan položaj, doneće rešenje kojim će utvrditi povredu i pri tom može odrediti mere koje su učesnici na tržištu dužni da preduzmu radi uspostavljanja konkurencije na relevantnom tržištu i otklanjanja štetnih posledica zloupotrebe dominantnog položaja. Mere se ne mogu odnositi na podelu privrednog društva, otuđenje njegove imovine, akcija ili udela, raskid ugovora ili odricanje od prava koja daju mogućnost odlučujućeg uticaja na poslovanje drugog učesnika na tržištu (čl. 19. Zakona). Kao što će se videti u tački 2.1 koja sledi, naš zakon je usvojio doktrinu istovetnu onoj iz propisa EU, da dominantan položaj sam po sebi nije zabranjen, već samo njegova zloupotreba.

2.1 Član 82. Ugovora EZ, propisuje: »Nije u skladu sa zajedničkim tržištem i zabranjena je svaka zloupotreba u korišćenju dominantnog položaja na zajedničkom tržištu, ili na njegovom bitnom delu, od strane jednog ili više preduzeća, ukoliko bi to moglo štetno uticati na trgovinu između država članica. Takve zloupotrebe se sastoje naročito u: a) neposrednom ili posrednom nametanju neodgovarajuće kupovne ili prodajne cene ili ostalih uslova razmene; b) ograničavanju proizvodnje, plasmana ili tehničkog razvoja na štetu potrošača; c) primenjivanju nejednakih uslova na iste poslove sa različitim partnerima, stavljajući ih na taj način u lošiji konkurentski položaj; i d) uslovljavanju zaključenja ugovora prihvatanjem dodatnih obaveza koje po svojoj prirodi ili prema trgovačkim običajima nisu u vezi sa predmetom ugovora.«[16] Kao što se vidi iz citiranog čl. 82, nije zabranjen dominantan položaj kao takav, za razliku od normi prava SAD koje inkriminišu svaki monopol i akte učinjene u cilju stvaranja istog (Sherman Act čl. 2)[17], već je zabranjena samo njegova zloupotreba. Ideja našeg zakonodavca (kao i u EU) je da ipso facto ne kažnjava pobednike u večitoj tržišnoj utakmici, pošto je stvaranje dominantne pozicije nad konkurencijom jedan od legitimnih ciljeva koje njeni učesnici žele da postignu. Postoje male razlike u uporednom pravu po pitanju veličine tržišnog udela učesnika na tržištu koji podrazumeva postojanje dominantnog položaja. Nemački zakon predviđa 1/3, dakle 33,3% tržišnog udela za jednog učesnika i 50% kad su u pitanju do tri učesnika, a 2/3 ili 66,6% kada je u pitanju više od tri učesnika na tržištu. Hrvatski zakon, kao i naš, za jednog učesnika predviđa udeo veći od 40%, dok u varijanti do tri učesnika predviđa udeo veći od 60%, a u varijanti do pet učesnika udeo veći od 80%, što ga čini nešto blažim u odnosu na zakon RS. Bugarski zakon je nešto stroži i predviđa tržišni udeo veći od 35% za postojanje pretpostavke dominantnog položaja, dok nema odredbu o veličini udela nužnog za pretpostavku kolektivnog dominantnog položaja. Češki zakon na negativan način određuje postojanje dominantnog položaja, pa propisuje da se ima smatrati da jedan ili više učesnika na tržištu nemaju dominantan položaj ukoliko je njihov tržišni udeo manji od 40%. Takođe, češki zakon sa nešto više detalja određuje koji se postupci naročito imaju smatrati zloupotrebom dominantnog položaja, pa navodi i odbijanje da se drugom učesniku za razumnu naknadu omogući korišćenje prevoznih sredstava, distributivnih mreža i infrastrukturnih objekata; kao i zahtevanje dodatnih specijalnih popusta ili finansijskih povoljnosti zarad uspostavljanja poslovne saradnje ili postavljanja proizvoda u mesta prodaje itd. Holanđani i Mađari nemaju odredbe o pretpostavljenom minimumu tržišnog udela za postojanje dominantnog položaja učesnika na tržištu, ali ga definišu na sličan način kao i Zakon RS. BiH propisuje tržišni udeo veći od 40% za jednog učesnika i 60% za više učesnika na tržištu. Definicija dominantnog položaja, koju sadrži naš zakon i zakonodavstva navedenih država, nastala je u praksi Komisije i Suda EU. U stvari, prvi put je jasno definisana odlukom ECJ iz 1979. god. u jednom drugom »vitaminskom« slučaju, tj. slučaju Hoffmann-La Roche Case 85/76 [1979][18]: „Dominantan položaj je položaj ekonomske moći jednog privrednog subjekta koji mu omogućava da spreči održavanje stanja efektivne konkurencije na tržištu i to na taj način što mu omogućava da se u značajnoj meri ponaša nezavisno od svojih konkurenata, kupaca i potrošača. Takav položaj ne sprečava konkurenciju uopšte, ali omogućava njegovom uživaocu da, ako ne u potpunosti, ono u značajnom delu, utiče na uslove pod kojima će se konkurencija razvijati i u svakom slučaju omogućava mu da deluje, ignorišući konkurenciju onoliko dugo dok mu takvo ponašanje ne čini štetu.“ [19]

2.2 Kao ilustraciju primene pravila EU o zloupotrebi dominantnog položaja, prikazaćemo odluku Komisije EU od 13.12.2000. god. u predmetu COMP/33.133-C: Soda ash - Solvay[20]. Komisija je nakon izvršene istrage u poslovnim prostorijama Solvay i pronađenih pismenih dokaza ustanovila da je Solvay od 1983. do 1990. god. vršio zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu natrijum-karbonata u Uniji (izuzimajući UK i Irsku), tako što je prema najvećim kupcima primenjivao sistem rabata i popusta lojalnosti, primenjivao ugovorne odredbe koje su imale za cilj da za Solvay uspostave ili održe ekskluzivnost u snabdevanju n-k, kao i koristio druga sredstva u cilju da trajno za sebe veže kupce i to za njihove celokupne potrebe za n-k, a da isključi konkurente. Solvay je najveći od šest glavnih proizvođača n-k na svetu i u Uniji, sa tržišnim udelom od 60% relevantnog tržišta Unije. Drugi najveći proizvođač n-k u Uniji je kompanija ICI koja je gotovo isključivo orijentisana na tržišta UK i Irske. Na strani tražnje, glavni kupci n-k su proizvođači stakla koji kupuju 65-70% od ukupne proizvodnje n-k u Uniji. Solvay na tržištima devet zemalja Unije ima tržišni udeo od 70%, a najveća četiri konkurenta zajedno u tim zemljama imaju udeo od 26%. Od 1983. god. a u svetlu pada tražnje za n-k koji je trajao do 1987. god. Solvay je započeo praksu ugovaranja u cilju održavanja dominantnog položaja, a na način da su kupci n-k bili dužni da celokupnu svoju tražnju zadovoljavaju isključivo kod Solvay. Njihova najveća briga su bile male kompanije iz EU, kao i veći konkurenti iz SAD i istočne Evrope. Njihova poslovna strategija je bila da što čvršće i na što duži period vežu velike kupce i to tako što bi progresivno povećavali rabate i popuste. Npr. na tržištu Nemačke je lansiran dodatni rabat od 20% na porudžbine n-k preko ugovorenih (a za ugovorene je važio rabat od 10%) i jednokratan godišnji povraćaj cene (u jednom slučaju je iznosio i 3,4 miliona DEM) za kupce koji su sve svoje potrebe za n-k poručili kod Solvay. Sledeća sporna stvar su bile ugovorne klauzule konkurencije koje su bukvalno sprečavale treće kompanije da »preuzmu« posao od Solvay. Jedna od takvih klauzula je glasila: »Ukoliko za vreme trajanja ovog ugovora X bude u mogućnosti da putem ovlašćenog računovođe dokaže da je od drugog proizvođača n-k primio nižu ponudu, da proizvod potiče sa tržišta free market ekonomy, a Solvay ne uspe u roku od četiri sedmice da dostavi ponudu sa istom cenom, X će biti ovlašćen da n-k kupi od drugog proizvođača, ali u tom slučaju Solvay zadržava pravo da jednostrano raskine ovaj ugovor sa trenutnim dejstvom.« U pravnom mišljenju, integralnom delu odluke, Komisija EU je formulisala tri pitanja od krucijalnog značaja za odluku: i) da li Solvay ima dominantnu poziciju na tržištu u smislu odredbe iz čl. 82. UEZ, ii) da li je predmetna poslovna praksa Solvay zloupotreba dominantnog položaja, i iii) da li je time proizveden značajan efekat na trgovinu između država članica (Unije). Odgovor na prvo pitanje Komisija je započela citatom definicije dominantnog položaja iz ovde prikazanog slučaja Hoffmann-La Roche. Potom Komisija zaključuje da dominantan položaj omogućava uživaocu da eliminiše ili ozbiljno oslabi postojeće konkurente, kao i da spreči potencijalne konkurente da uđu na tržište, ali nije potrebno da je ta moć sposobna da spreči svaku mogućnost konkurencije na tržištu da bi postojao »dominantan položaj«. Nadalje Komisija determiniše relevantno tržište i zaključuje da je Solvay u inkriminisanom periodu imao dominantan položaj u Austriji, Švajcarskoj i u svim zemljama Unije izuzev UK, Irske, Grčke i Danske. Stoga, zaključuje Komisija Solvay je imao dominantan položaj u smislu odredbe iz čl. 82. UEZ. Potom, u odgovoru na drugo pitanje, Komisija rezonuje da privredna praksa koja ima za cilj da konkurentima spreči pristup kupcima, tako što kupce vezuje za dominantnog snabdevača, predstavlja zloupotrebu, a naročito u smislu člana 3e UEZ[21] - [delatnost EZ obuhvata sistem koji obezbeđuje da se ne krše pravila konkurencije na unutrašnjem tržištu (a to sve u cilju uravnoteženog, trajnog privrednog razvoja Zajednice, visokog stepena zaposlenosti i socijalne zaštite, trajnog neinflatornog rasta, visokog nivoa konkurentnosti i usklađenosti ekonomskih rezultata, podizanja nivoa i kvaliteta života itd. - ciljevi EZ deklarisani u čl. 2. UEZ[22])]. Na kraju Komisija zaključuje da je inkriminisana praksa Solvay izvršila uticaj na trgovinu među članicama na taj način što je »zamrzla« tržišnu strukturu i onemogućila postojeće i potencijalne konkurente da uđu na tržište, kao i tako što je izvršena podela tržišta po nacionalnim granicama, čime je otežano postizanje jedinstvenog tržišta među članicama. Prilikom odlučivanja o težini i trajanju prekršaja, Komisija je zaključila da se radi o ekstremno teškom prekršaju jer je učinjena trajna šteta strukturi relevantnog tržišta, kao i da se štetni efekti prostiru na velikom delu tržišta EZ. Takođe, nedozvoljene radnje su počele odmah nakon što je završen raniji postupak protiv Solvay (restriktivni ugovori) i trajale su sedam godina. Zbog svega navedenog Solvay je obavezan da plati kaznu od 20 miliona evra u roku od tri meseca.

3. Odredbe o koncentraciji u Zakonu o zaštiti konkurencije i propisima EU

Koncentracija ili grupisanje, u smislu Zakona, je objedinjavanje dva ili više privrednih društava radi zajedničkog poslovanja i nastupanja na tržištu. Koncentracija nastaje: a) statusnim promenama učesnika na tržištu, b) sticanjem neposredne ili posredne kontrole jednog ili više učesnika nad drugim učesnikom ili njegovim delom i c) osnivanjem i zajedničkim kontrolisanjem novog učesnika na tržištu od strane najmanje dva nezavisna učesnika na tržištu, koji posluje na dugoročnoj osnovi, koji ima sve funkcije nezavisnog učesnika na tržištu i pristup tržištu (zajedničko ulaganje) - čl. 21. Zakona o zaštiti konkurencije RS. Prethodnim odobravanjem koncentracije (čl. 23. Zakona) zakonodavac je želeo da zaštiti tržišnu strukturu i postojeće odnose konkurencije, da ne bi došlo do bitnog sprečavanja, ograničavanja i narušavanja konkurencije.

Propisi EU (Council Regulation No 139/2004[23] i Guidelines 2004/C 31/3[24]) predviđaju da do narušavanja konkurencije dolazi naročito u slučajevima kada na osnovu koncentracije nastaju privredni subjekti koji stvaraju ili ojačavaju dominantan položaj i čija je tržišna snaga tolika, da u velikoj meri mogu da donose poslovne odluke nezavisno od konkurentskih učesnika na tržištu, snabdevača i krajnjih korisnika robe/usluga.

Prilikom odlučivanja Komisija RS naročito uzima u obzir: a) strukturu relevantnog tržišta, b) stvarne i potencijalne konkurente, c) položaj na tržištu učesnika u koncentraciji i njihovu ekonomsku i finansijsku moć, d) mogućnosti izbora dobavljača i korisnika, e) pravne i druge prepreke za ulazak na relevantno tržište, f) nivo unutrašnje i međunarodne konkurentnosti učesnika u koncentraciji, g) trendove ponude i potražnje relevantne robe i/ili usluga, h) trendove tehničkog i ekonomskog razvoja, kao i i) interese potrošača (čl. 28. Zakona o zaštiti konkurencije RS).

Gore navedeni propisi EU nalažu evaluaciju istih parametara, pri čemu naglašavaju obavezu procene uticaja koncentracije na buduće ponašanje konkurentskih učesnika koji nisu obuhvaćeni koncentracijom, kao i procenu sposobnosti novonastalog učesnika na tržištu da eliminiše konkurenciju u značajnom obimu robe/usluga u pitanju. Nadalje, Komisija EU je dužna da ne dozvoli koncentraciju za koju je verovatno da će onemogućiti potrošače da uživaju u pogodnostima koje donosi tržišna konkurencija: niske cene, visoki kvalitet proizvoda, širok izbor robe i usluga i inovacije. Smatra se da značajno povećanje tržišne snage jednog učesnika u odnosu na druge stvara mogućnost da taj učesnik poveća cene zarad povećanja profita, smanji ponudu, kvalitet i izbor proizvoda, smanji nivo inovacija, kao i da na druge načine utiče na parametre tržišne konkurencije.

Zahtev za koncentraciju (čl. 23. Zakona o zaštiti konkurencije RS) podnosi se pod uslovom da zajednički ukupan prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na tržištu RS u prethodnoj obračunskoj godini prelazi iznos od 10 miliona evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan sastavljanja godišnjeg računa. Pri računanju godišnjeg prihoda, ne računa se prihod koji učesnici ostvare u međusobnoj razmeni. Ukoliko učesnici ostvaruju prihod i na svetskom tržištu, onda isti mora prelaziti iznos od 50 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti, pri čemu barem jedan od učesnika u koncentraciji mora biti registrovan na teritoriji RS.

3.1 U Hrvatskoj je donji prag prihod na svetskom tržištu od 1 milijarde kuna (cca 140.000.000 EUR) za sve učesnike, pri čemu najmanje dva učesnika moraju imati prihod veći od 100 miliona kuna (cca 14.000.000 EUR) ostvaren na teritoriji RH. U BiH je donji prag 100 miliona KM (cca 50 miliona evra) ostvarenih na svetskom tržištu, pri čemu najmanje jedan učesnik mora biti registrovan na teritoriji BiH, ili da je ukupni prihod najmanje dva učesnika ostvaren u BiH veći od 5 miliona KM (cca 2,5 miliona evra), ili ako njihovo učešće na tržištu BiH prelazi 40%. U Bugarskoj je više od 15 miliona leva (cca 7,5 miliona evra). U Češkoj je više od 1,5 milijardu kruna (cca 53 miliona evra) ostvarenih na tržištu Češke za sve učesnike, a najmanje dva učesnika moraju imati prihod veći od po 250 miliona kruna (cca 8,9 miliona evra) svaki, ostvaren na teritoriji Češke. U Mađarskoj je više od 15 milijardi forinti (cca 57,5 miliona evra) za sve učesnike, od čega barem dva učesnika moraju imati prihod veći od 500 miliona forinti (cca 2 miliona evra). U Holandiji je više od 113.450 evra ostvarenih na svetskom tržištu za sve učesnike, od kojih barem 30 miliona mora biti ostvareno na tržištu Holandije od strane najmanje dva učesnika. U Nemačkoj je više od 500 miliona evra ostvarenih na svetskom tržištu, pri čemu je barem jedan učesnik u koncentraciji ostvario prihod na tržištu Nemačke veći od 25 miliona evra. Pri tom treba naglasiti da u nemačkom zakonu postoje izuzeci, tako da se pravila o odobrenju koncentracije ne primenjuju kada se učesnik koji je ostvario prihod manji od 10 miliona evra pripaja „velikom“ učesniku. U samoj EU, dakle kada je reč o koncentraciji od značaja za celu Uniju, donji prag je razumljivo najviši, 5 milijardi evra ukupnog prihoda učesnika ostvarenog na svetskom tržištu, od čega barem dva učesnika treba da imaju prihod od po 250 miliona evra ostvaren na tržištu Unije. Sva zakonodavstva kao relevantnu godinu za obračun prihoda uzimaju prethodnu godinu od one u kojoj se odlučuje o koncentraciji.

3.2 Radi lakšeg razumevanja načina rada i procene predložene koncentracije od strane Komisije EU, daćemo prikaz odluke Case No COMP/M.3086 - Gaz de France / Preussag Energie GmbH[25]. U prvoj tački odluke konstatuje se da je Komisija 20.03.2003. god. primila zahtev za odobrenje koncentracije GdF, kompanije u 100% vlasništvu Republike Francuske, a za sticanje kontrole svih nemačkih poslova PEG, kupovinom akcija od vlasnika kompanije TUI Group. Potom, u drugoj tački se konstatuje da prijavljena poslovna operacija spada u domen Pravila o koncentraciji, te da izaziva ozbiljnu sumnju u pogledu kompatibilnosti sa zajedničkim tržištem i Ugovorom o EEA (European Economic Area). Nadalje, u tačkama 3. i 4. opisuju se glavne poslovne aktivnosti učesnika u koncentraciji. GdF je kompanija uglavnom aktivna na tržištu Francuske koja se bavi istraživanjem, proizvodnjom, skladištenjem, transportom, distribucijom i snabdevanjem gasom, pri čemu iz svoje proizvodnje pokriva 0-10% potreba za snadbevanjem. PEG je međunarodna kompanija koja se bavi istraživanjem i proizvodnjom prirodnog gasa i sirove nafte na teritoriji devet država. U tački 5. se navodi da je cilj poslovne transakcije sticanje potpune kontrole na „upstream“ delatnostima PEG u Nemačkoj (pre koncentracije PEG je svoje međunarodne aktivnosti preneo na treću kompaniju). Zatim je u tački 6. zaključeno da predložena poslovna operacija predstavlja koncentraciju u smislu Pravila o koncentraciji. Sa obzirom da su učesnici u koncentraciji iskazali ukupan zajednički prihod u prethodnoj godini veći od 5 milijardi evra, pri čemu su oba učesnika na tržištu EU ostvarila prihod veći od po 250 miliona evra, predložena koncentracija ima komunitarnu dimenziju. Potom je komisija izvršila analizu relevantnog tržišta proizvoda i relevantnog geografskog tržišta (tačke 8-16) i to posebno za tri segmenta delatnosti a) „upstream market“, b) „downstream market“ i c) podzemno skladištenje. „Upstream“ relevantno tržište proizvoda čine i) istraživanje prirodnog gasa i sirove nafte, ii) proizvodnja i prodaja sirove nafte i iii) proizvodnja i prodaja prirodnog gasa. „Upstream“ relevantno geografsko tržište za istraživanje nafte i gasa je svetsko tržište, za proizvodnju i prodaju nafte je takođe svetsko tržište, dok za proizvodnju i prodaju gasa to je tržište EEA, Rusije i Alžira. „Downstream“ relevantno tržište proizvoda čini snabdevanje gasom potrošača u Francuskoj, gde GdF ima veoma jaku tržišnu poziciju. „Downstream“ relevantno geografsko tržište je Francuska, a Komisija zaključuje da koncentracija neće dovesti do stvaranja ili jačanja dominantnog položaja GdF, niti na tržištu Francuske (PEG nije aktivna na „downstream“ tržištu), niti na tržištu neke druge zemlje unutar EU, iako GdF razvija aktivnosti na snabdevanju gasa i izvan Francuske. Relevantno tržište podzemnog skladištenja čini uglavnom skladištenje prirodnog gasa za potrebe distribucije trećim kompanijama, a u cilju prevazilaženja problema izazvanih sezonskim padom tražnje. Relevantno geografsko tržište skladištenja je determinisano potrebom da skladište, u zavisnosti od tipa, ne sme da bude udaljenije od 50 do 200 km od krajnjeg korisnika, te velikim pritiskom konkurencije. Potom je Komisija cenila predloženu koncentraciju sa stanovišta prihvatljivosti za zajedničko tržište „Common market“ i to posebno horizontalne efekte (tačke 17-23) i vertikalne efekte (24 i 25). Na svetskom tržištu, zajedničko učešće GdF i PEG u istraživanju gasa i nafte bi bilo 0-5% od ukupnih poznatih rezervi, a u proizvodnji takođe 0-5%, računato na nivou svetske proizvodnje iz 2001. god. U pogledu prodaje sirove nafte, na svetskom tržištu učesnici ostvaruju takođe udeo od 0-5%. U pogledu proizvodnje i prodaje prirodnog gasa, GdF i PEG zajedno imaju udeo od 0-5% kako na tržištu EEA, tako i na tržištima Alžira i Rusije. U pogledu skladištenja, učesnici u koncentraciji imaju udeo od 0-10% na nacionalnim tržištima, pri čemu na tržištu Nemačke dolazi do preklapanja zona pokrivenosti učesnika (50-200 km). Pri tom, učesnici su suočeni i sa velikom konkurencijom u Rehden, Bad Lauchstaedt i Doetlingen oblastima. Komisija je zaključila da, imajući u vidu gore iznete činjenice, predložena koncentracija ne predstavlja izazov za konkurenciju na tržištu skladištenja. GdF drži veoma jaku tržišnu poziciju u Francuskoj, 75-80% na tržištu snabdevanja gasom. Ipak, zaključuje Komisija, nije verovatno da će predložena koncentracija imati bilo kakve značajne efekte na konkurenciju, a sa obzirom na to da je zajedničko učešće na „upstream“ tržištu malo, kao i na to da PEG raspolaže sa količinama gasa za izvoz u Francusku koje čine 0-5% od godišnje potrošnje gasa u Francuskoj. Sledstveno, postojeći i potencijalni konkurenti GdF na tržištu Francuske neće biti ugroženi predloženom koncentracijom. Na kraju, Komisija zaključuje da je predložena koncentracija u skladu sa principima zajedničkog tržišta i ugovorom o EEA. Važno je istaći sledeće, iako GdF ima veliki udeo na tržištu Francuske, koncentracija sa PEG ne dovodi do promene tržišne strukture, zbog potencijalno malog učešća PEG na tržištu Francuske, te ne dolazi do efekata koji mogu uticati na postojeće ili potencijalne konkurente i time ugroziti konkurenciju.

Kao veoma ilustrativan primer primene pravila EU o kncentraciji, sledi kratak prikaz odluke Komisije EU Case No Comp/M. 3091 Konica/Minolta[26] po prijavi koncentracije od 27.05.2003. god. Radi se o tome da je Komisija utvrdila da u svim segmentima proizvodnje i prodaje foto, optičke i kopir opreme na relevantnim tržištima učesnici imaju zajednički tržišni udeo od 10-25%, da najveći konkurenti imaju veći ili sličan udeo na tržištu, te da ne postoji opasnost da će koncentracija izvršiti negativan uticaj na konkurenciju. Ali, postojao je jedan proizvod - fotometar (sprava za merenje osvetljenja pre fotografisanja) za koji je Komisija utvrdila da učesnici u koncentraciji poseduju udeo od 65-75% na tržištu EEA i 75-85% na svetskom tržištu. Pri tom je Konica preko kompanije Seconic (u kojoj Konica sa 38,57% akcija ima potpunu kontrolu jer drugi najveći akcionar ima manje od 5%), svetski proizvođač br. 1, a Minolta br. 3. Nadalje, ustanovljeno je da je jedina konkurentska kompanija na tržištu EEA nemačka kompanija Gossen koja ima tržišni udeo od oko 25%. Na osnovu iznetog, Komisija je zaključila da koncentracija izaziva ozbiljne sumnje u pogledu kompatibilnosti sa zajedničkim tržištem, a vezano za tržište fotometara. Da bi otklonili gore navedene sumnje, učesnici u koncentraciji su se obavezali Komisiji da će Konica otuđiti „divest“ celokupan udeo u akcijama Seconic i time uspostaviti uslove efektivne konkurencije na tržištu. Akcije će se prodavati u dve faze, u prvoj 28,15% akcija, a drugoj preostalih 9,82%. Rokovi su poslovna tajna, stoga nisu navedeni u odluci. Obaveza učesnika je inače integralni deo odluke Komisije kojom je koncentracija odobrena.

Odluka Komisije u Case No COMP/M.3090 . Volkswagen / Offset / Crescent / Lease Plan /JV[27] takođe sadrži veoma interesantne pravne stavove, koji mogu biti od pomoći pri tumačenju i primeni Zakona o zaštiti konkurencije RS. Radi se o koncentraciji u obliku joint venture, u kojem će biti formirana nova kompanija, u kojoj će VW držati 50% akcija, a ostali učesnici u koncentraciji drugih 50%. Novostvorena kompanija će se baviti lizingom i održavanjem putničkih i lakih komercijalnih (dostavnih) vozila. Tokom procene veličine zajedničkog udela učesnika u koncentraciji na relevantnom tržištu Komisija je našla da udeo učesnika na tržištu lizinga u Češkoj iznosi 50-60%, u Slovačkoj 50-60%, a u Portugalu sa udelom od 30-40% postaju lider na tržištu, jer sledeći konkurent po snazi ima daleko manji tržišni udeo. Ipak, i pored udela na tržištu koji predstavljaju „zvona za uzbunu“ kada je slobodna konkurencija u pitanju, Komisija je odobrila koncentraciju. Ovo su njeni argumenti: „Češka: Relevantno tržište u ovoj zemlji je u ranoj fazi razvoja. Propisi u ovoj oblasti su konsolidovani i uslovi za razvoj tržišta tek što su stvoreni. Korporativni klijenti su tek počeli da koriste ovu vrstu usluga. Ovo se naročito ističe malom ukupnom vrednošću tržišta i brzim rastom. Drugi pokazatelj tzv. nezrelosti tržišta je taj da su doskora isključivi korisnici predmetnih usluga bila predstavništva multinacionalnih kompanija, a da se lokalne kompanije nisu bile navikle na ovakvu vrstu usluga. Ne postoji očigledan razlog zašto brz razvoj ovog tržišta ne bi bio moguć. Ulazak na relevantno tržište nije težak. Nema razloga zašto banke, finansijske institucije, proizvođači automobila i specijalizovane lizing kompanije ne bi bile u mogućnosti da uđu na tržište. Imajući u vidu brz rast tržišta, privlačno je za nove konkurente da započnu sa poslom, a za postojeće da ulažu u povećanje svog tržišnog udela. Nezavisna tržišna studija (sastavljena po narudžibini učesnika) potvrdila je gornje navode, kako tržišta na zapadu postaju zasićena, tržišta na periferiji EU postaju prilika za uspešne zapadne lizing kompanije da šire svoje poslove. Slovačka: Sve što važi za Češku važi i za Slovačku, s tim da je tržište potonje još na nižoj razvojnoj lestvici. Portugal: Visok udeo na tržištu nije sam po sebi pokazatelj dominantnog položaja. Portugalsko tržište se još uvek razvija, troškovi proboja na tržište su mali, kako tržište bude sazrevalo i raslo, i kako novi konkurenti budu ulazili, smanjiće se udeo najvećeg učesnika na tržištu.“

Očekivani razvoj Srbija/EU
Što se tiče sprovođenja propisa o pravu konkurencije i EU je trenutno u tranziciji. Komisija je dugo (ako zanemarimo privatnopravnu zaštitu) imala isključivi monopol na zaštitu prava konkurencije iz čl. 81-86 UEZ, a ECJ je odlučivao o tužbama protiv odluka Komisije EU. Sada je u toku postupak decentralizacije, pa se zbog ograničenosti resursa Komisije EU, kao i potrebe za većom efikasnošću, određene nadležnosti prenose na organe NCA »National Competition Authorities« i sudove država članica. Nove odredbe su usvojene u obliku obavezujućih Pravila Saveta br. 1/2003[28], koja se primenjuju direktno u svim državama članicama od 01.05.2004. god. Na kraju, a vezano za Ustav Evrope koji je u fazi ratifikacije i referendumskog potvrđivanja od strane država članica, treba istaći da je Ustav u potpunosti preuzeo odredbe iz čl. 81-86 UEZ i da su to sada članovi 161-166. iz odeljka V, Ustava - »Pravila konkurencije«[29]. Stoga, propisi i relevantna praksa će nastaviti da evoluiraju kroz primenu, a u smislu postizanja osnovnih ciljeva Unije iz čl. 2. UEZ, koji su takođe preneti u odeljak I, čl. 1-8. Ustava Evrope[30].

Imajući u vidu odredbu iz čl. 1.[31] Ustava RS (»Službeni glasnik RS« br. 98/2006), a u vezi sa odredbama iz čl.82-84. Ustava, pa tekuće pregovore sa EU, kao i opšteproklamovane državne ciljeve, smatramo da bi bilo celishodno, da praksa Komisije i nadležnih sudova RS (čl.52. stav 3. Zakona), kao institucija zaduženih za sprovođenje propisa o zaštiti konkurencije, bude inspirisana odgovarajućom praksom institucija EU.

U Beogradu, 25.01.2007. g. Zoran V. Radović

Advokat

Autor kroz prikaz odredbi Zakona o zaštiti konkurencije Republike Srbije daje uporednopravni prikaz antimonopolskih odredbi iz propisa EU, kao i zakonska rešenja pojedinih zemalja EU i Zapadnog Balkana. U radu su zakonske odredbe stavljene u kontekst pojedinih odluka Komisije EU i Evropskog suda pravde, a u vezi sa primenom pravila o zaštiti konkurencije, tj. o sporazumima kojima se sprečava konkurencija, o zloupotrebi dominantnog položaja i o koncentraciji. Analizom pomenutih odluka i presuda, autor ukazuje gde bi se mogli naći odgovori na pitanja koja će se pojaviti prilikom tumačenja odredbi Zakona RS, a u postupcima povodom sprovođenja propisa o zaštiti konkurencije.

Ključne reči: zaštita konkurencije; sporazumi kojima se narušava konkurencija; zloupotreba dominantnog položaja; koncentracija; relevantno tržište; Ugovor o osnivanju EZ; Komisija EU; Evropski sud pravde.

The Author considers the basic regulations of agreements, which considerably prevent, restrict or distort competition, abuse of dominant position and concentration (mergers) in the Serbian Law on Protection of Competition. Thereupon, the Author gives comparative reviews of European legislation, national legislation in the EU and national legislation of the West Balkans countries. In this paper, the Author analyzes the most important antimonopoly decisions of EU Commission and European Court of Justice. Regarding to this the Author puts the regulations of Serbian Law in context of deliberations of given decisions. The overall aim of this work is to propose the interpretation of relevant Serbian antimonopoly regulations.

Key words: protection of competition; agreements distorting competition; abuse of dominant position; mergers (concentrations of undertakings); relevant market; Treaty establishing the European Economic Community; EU Commission; European Court of Justice.

Biografija:

Rođen 1967. u Sarajevu. Preko Zadra, 1981. stigao u Beograd. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1993. a 1995. upisan u imenika advokata Advokatske komore u Beogradu. Pohađao specijalističke studije „Ugovori u međunarodnoj trgovini“ na PF u Beogradu, kao i magistarske studije „EU Law and International Business Law“ pri Evropskom centru za mir i razvoj Univerziteta UN. Učesnik više seminara iz oblasti međunarodnog prava u organizaciji UNIDROIT i UNCITRAL. Trenutno partner u advokatskoj kancelariji Radović i Ratković. Živi porodičnim životom, igra tenis, govori Engleski i Francuski.

Zoran V. Radović, advokat

Beograd, ul. Kolarčeva br. 4/II

Tel/fax: 011 / 2633 579

E-mail: zradovic@rrattorneys.com

www.rrattorneys.com

 

--------------------------------------------------------------------------------

[1] http://www.cpc.bg/system/storage/zak_en_1_119.doc

[2] http://www.compet.cz/EngVer.htm

[3] http://www.nmanet.nl/Images/14_26063_tcm16-24409.pdf

[4] http://www.gvh.hu/data/pdf/jogi_hatter_mj_tpvt_2005nov1_a.pdf

[5] http://www.bundeskartellamt.de/wEnglisch/download/pdf/06_GWB_7__Novelle_e.pdf

[6] http://www.bihkonk.gov.ba/sr/zakoni/zakon_o_konkurenciji_sr.pdf

[7] http://www.crocompet.hr

[8] Lopandić, dr D. “Osnivački ugovori Evropske Unije” Kancelarija za pridruživanje SiCG EU, Bgd. 2003.

[9] http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2003/l_006/l_00620030110en00010089.pdf

[10]http://europa.eu/rapid/pressReleasesAction.do?reference=IP/01/1625&format=HTML&aged=0&language=EN&guiLanguage=en

[11] http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2006/c_298/c_29820061208en00170022.pdf

[12] Preveo autor

[13]http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2001/c_368/c_36820011222en00130015.pdf

[14]http://eur-lex.europa.eu

/smartapi/cgi/sga_doc?smartapi!celexplus!prod!CELEXnumdoc&lg=en&numdoc=61985J0089(01)

[15] Preveo autor

[16] Lopandić, dr D. “Osnivački ugovori Evropske Unije”

[17] http://www.stolaf.edu/people/becker/antitrust/statutes/sherman.html

[18] http://eur-lex.europa.eu/smartapi/cgi/sga_doc?smartapi!celexplus!prod!

CELEXnumdoc&lg=en&numdoc=61976J0085

[19] Preveo autor

[20] http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2003/l_010/l_01020030115en00100032.pdf

[21] Lopandić, dr D. “Osnivački ugovori Evropske Unije”

[22] Ibid.

[23] http://europa.eu.int/eur-lex/pri/en/oj/dat/2004/l_024/l_02420040129en00010022.pdf

[24] http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2004/c_031/c_03120040205en00050018.pdf

[25] http://ec.europa.eu/comm/competition/mergers/cases/decisions/m3086_en.pdf

[26] http://ec.europa.eu/comm/competition/mergers/cases/decisions/m3091_en.pdf

[27] http://ec.europa.eu/comm/competition/mergers/cases/decisions/m3090_en.pdf

[28] http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2003/l_001/l_00120030104en00010025.pdf

[29] Janjević M. „Ustav Evrope“ Službeni glasnik, Bgd. 2005.

[30]http://europa.eu/constitution/en/lstoc1_en.htm

[31] “Republika Srbija je država .... zasnovana na ... pripadnosti evropskim principima i vrednostima.“


 

Srpski

English Español German
 
 

© 2014 Advokatska Kancelarija Radović & Ratković Beograd, Srbija. Sva prava zadržana. Web Dizajn Greenfish.

o nama | oblast rada | naš tim | kontakti | linkovi